Crna Gora je proslavila još jednu godišnjicu od kada je, u naletu neviđene poetske inspiracije, sebe proglasila prvom ekološkom državom na planeti. Bilo je to daleke 1991. godine na Žabljaku, kada smo vizionarski zaključili da nam za očuvanje prirode ne trebaju reciklažni centri, prečistači otpadnih voda niti ekološka svest – dovoljna nam je deklaracija. I evo nas danas, 35 godina kasnije, i dalje smo ekološki čisti. Uglavnom od pameti.
Status ekološke države u Crnoj Gori funkcioniše po principu kvantne fizike: on postoji samo na papiru i u promotivnim spotovima Turističke organizacije, ali čim zakoračite na teren, stvarnost kolapsira pod teretom plastičnih kesa. Naša ekološka svijest je toliko napredna da smo razvili endemski običaj „autohtonog odlaganja otpada” – ako smeće baciš u rijeku, rijeka ga odnese, što znači da je problem magično nestao. Šta je to ako ne stopostotna ekološka samoodrživost?
A tek naše čuvene „crne ekološke tačke”. Crna Gora ih ima toliko da nam mapa države više liči na dalmatinca nego na ekološki raj.
Uzmimo za primer Pljevlja. Tamo je vazduh toliko „bogat” i gust da se ne udiše, nego se žvaće. Pljevljaci zimi ne gledaju vremensku prognozu, već stepen vidljivosti kroz maglu od smoga, ponosni što njihova Termoelektrana i dalje greje i njih i globalne statistike zagađenja.
Zatim, tu je i bivše Brodogradilište Bijela sa svojim čuvenim gritom. Godinama smo taj toksični otpad čuvali kao nacionalno blago na samoj obali mora, valjda da turisti koji kruzerima uplovljavaju u Boku osjete taj autentični miris teške industrije.
Kombinat aluminijuma u Podgorici (KAP) ostavio nam je u amanet bazene crvenog mulja. Ti bazeni su naš vizuelni doprinos modernoj umjetnosti – predivna, toksična crvena jezera koja savršeno kontrastiraju zelenilu, dok vetar raznosi opasnu prašinu po okolnim selima da poljoprivrednici ne moraju da kupuju vještačko đubrivo.
Ne smijemo zaboraviti ni Taru, „suzu Evrope”. Ta suza je proplakala prave, betonske suze tokom izgradnje auto-puta, kada su tone mulja i građevinskog otpada završile u njenom koritu. Ali Bože moj, šta je malo narušenog biodiverziteta u poređenju sa istorijskim pravom da od Podgorice do Mateševa stignemo za pola sata?
Na kraju, tu je i deponija Mislov do kod Nikšića, koja svako malo bukne i gori, šaljući građanima ekološke dimne signale da je u državi sve pod kontrolom.
Biti ekološka država sa ovoliko crnih tačaka je zapravo genijalan marketinški trik. Mi nijesmo zagađeni, mi samo testiramo izdržljivost prirode i pluća sopstvenih građana. Dok svijet troši milijarde na zelenu tranziciju i reciklažu, mi sjedimo pored rijeke pune auto-guma, palimo plastiku iza kuće i čekamo da nas Evropska unija primi u svoje društvo – verovatno kao opomenu ostalima šta se desi kada deklaraciju pomiješate sa stvarnošću.
