Da li je moguće da je jedan investicioni projekat, zamišljen kao nova era razvoja, zapravo bio početak kraja za Mila Đukanovića? Još zanimljivije: da li će isti projekat srušiti i Milojka Spajića?

Zvuči čudno, ali u toj konstataciji najvažnije je da je istina. Možda će ovo delovati kao priča iz druge ruke — jer i jeste. Rečeno mi je od prijatelja, koji je blizak drugom prijatelju, a on je to čuo od još nekoga… I tako se isplela priča od početka do kraja. Priča o jednoj investiciji koja bi, po svemu sudeći, mogla srušiti i Milojka Spajića, baš kao što je prethodno „odnela“ Mila Đukanovića.

Krenimo redom.

Milo Đukanović je godinama njegovao bliske odnose sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Sam se time javno hvalio, slično kao i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koji sa njima gradi mega-projekat „Beograd na vodi“ zajedno sa Mohamedom Alabarom — jednim od najpoznatijih biznismena iz UAE i osnivačem kompanije „Emaar Properties“. Ova ideja se dopala i Đukanoviću. Negdje 2016. ili 2017. godine (ne uzimajte za sigurno godinu), odlučio je da uđe u sličan projekat u Crnoj Gori, uz ulaganja sopstvenog kapitala, kapitala povezanih investitora — i navodno, delom sredstava povezanih sa Beogradom. Tako je nastala ideja ulaganja u crnogorsku obalu.

Niste valjda mislili da je Milojko Spajić prvi koji je kontaktirao šeike. Razlika između njega i Đukanovića jeste u tome što je Đukanović u to ušao kao (su)investitor, dok Spajić, kako izgleda, želi deo „kolača“ — u vidu provizije ili političkog profita.

Prilikom razmatranja potencijalnih lokacija, izbor je pao na Buljaricu — atraktivnu lokaciju na primorju. Ali Buljarica ima jednu „manu“ Većina zemljišta je u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve i Mitropolije crnogorsko-primorske. Đukanović je pokušao da postigne dogovor sa Crkvom — nudio je novac, zamenu zemljišta, različite kompenzacije — ali bez uspeha. I tu dolazimo do ključnog momenta: upravo iz toga, tvrde upućeni, proizašla je ideja o Zakonu o slobodi veroispovesti, kojim se pokušavalo pravno preuzeti crkvena imovina. Đukanovića nisu zanimali Ostrog, Morača ili Cetinjski manastir kao svetinje — zanimao ga je novac i zemljište. Buljarica je bila cilj. Kada je video da dogovor ne može postići, odlučio je da pokuša da tu imovinu otme kroz zakon. Znamo šta se desilo posle — masovne litije, pad podrške DPS-u, sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom, zahlađenje odnosa sa Vučićem, i konačni pad sa vlasti.

A sada — priča o Velikoj plaži i  ključno pitanje:

Da li Milojko Spajić zna da je deo novca u ovom projektu — zapravo novac Mila Đukanovića? Ukoliko zna, onda svesno ulazi u dogovor sa sistemom koji je do juče kritikovao. Ukoliko ne zna, pitanje je — kako premijer može sebi da dozvoli toliku neinformisanost u vezi s projektom koji potencijalno menja obalu Crne Gore? Spajić nudi Veliku plažu i Ulcinj, ali kroz priču i izjave koje daje nije se odustalo ni od Buljarice. Samo još ne znamo kako je zamislio realizovati tu ideju.

Zanimljivo je i to što se godinama unazad novac izvučen iz Crne Gore — kroz razne šeme i poslove — skladišti upravo u UAE, pre svega u Dubaiju, poznatom po bankarskoj diskreciji. Taj novac se sada „vraća“ kroz investicije, kako bi bio uveden u legalne tokove — poznata praksa „pranja novca kroz investicije“. Da budemo precizni: ova investicija ima malo veze sa stvarnim arapskim kapitalom ili interesom kraljevske porodice UAE. Iza nje, pod imenom Alabar, stoji kapital sa Balkana — kapital koji političari, tajkuni i razni „mračni igrači“ žele da prebace u legalan tok.

Ali nisu samo Đukanović i Spajić gledali prema istoku. Nije tajna da je i Dritan Abazović imao slične ambicije. I on je želeo da na Velikoj plaži gradi sa Arapima. Projekti su se crtali, razgovori vodili, a kontakti postojali. Ali… sa četiri poslanika podrške — snage nije bilo. Kada su se računi sveli i realnost pokucala na vrata, od velikih investicija ostala je samo — borba protiv njih. Retorika se okrenula, pa su oni koji su juče viđeni kao strateški partneri, danas predstavljeni kao prijetnja nacionalnim interesima. To je, nažalost, standardna praksa na Balkanu: kad ne možeš da uđeš u dogovor — boriš se protiv dogovora. Kad ne možeš da uzmeš procenat — optužiš druge da kradu.

Bilo da se radi o Velikoj plaži, Buljarici ili Herceg Novom — novac nije uvek ono što izgleda.

I još samo jedno pitanje ostaje: Koji je procenat udela koji Spajić očekuje za sebe, pa se ovako zdušno zalaže da se dragulj obale da?

I da naglasim za kraj — nisam protiv investicija. Nego o tome ćemo drugi dan.

AUTOR: Spectator