Prošlo je od tog 21. maja već 19 godina, mnogo se toga promijenilo, a ono što je najbitnije – pala je tridesetogodišnja diktatura, parlamentarni život se još više ubrzao. Ali i posle devetnaest godina ostao je jedan gorak ukus u ustima da mi je tog 21. maja 2006. godine neko nešto oteo.
I jeste, i svi znamo kako, možemo da se foliramo ako hoćemo, ali ja mislim da nećemo da se foliramo, jer znamo da tog dana nismo izgubili , već da su nam jednostavno to zajedništvo sa Srbijom malverzacijama oduzeli. I postoje dokazi, postoji Bijela knjiga gdje je sve zapisano, vrijedan istorijski dokument, koji će tek dobiti na značaju.
Današnji, kako ga neki zovu, praznik Dana nezavisnosti (ili bolje zbog savitljivosti dijela političkog spektra prema Hrvatskoj da kažemo neovisnosti), jeste dan koji nikada ne može da spaja Crnu Goru, to je dan podjela, dan kada je antisrpska histerija počela da dostiže svoj vrhunac da bi se nastavila sve do napada na SPC 2019. godine.
Odjeci te histerije i dan danas su jaki, ne kao nekada, ali jesu jaki, što su pokazali izbori u Nikšiću gdje se neki tamo nosilac liste nekog Evropskog saveza usudio nazvati ljude bagrom, samo zato što različito mislimo i samo zato što smo Srbi.
E upravo taj narativ, tog lokalnog dukljanskog političara jeste „tekovina“ 21. maja, jedina tekovina, jer drugih tekovina tog dana nema, u stvari ima, tekovine su i škaljarski i kavački klan i siromašenje građana ali o tome je već toliko napisano.
Zato je dragi moji sunarodnici bitno da ne zaboravimo ono što je nama bitno i da to proslavljamo, ne stidljivo i onako pomalo skriveno, već da proslavljamo kako dolikuje, njima neka ostane njihov 21. maj, a nama 26. novembar i Podgorička skupština, jer mi smo objedinjavali, a oni su dijelili i tu je osnovna razlika između njih i nas, a sa njima takvima ostrašćenima suživot je za sada sasvim dovoljan.
Na kraju, da ne zaboravim da napomenem, naš put je put srpskog integralizma i taj put je jedini sigurni način opstanka nas Srba na ovim prostorima.
Spasoje Tomić
