Juče se u Njemačkoj dogodilo nešto što ne bi trebalo posmatrati samo kao još jednu izbornu pobjedu. AfD je u Saksoniji-Anhaltu osvojio oko 44 odsto glasova. To nisu savezni izbori i Njemačka nije preko noći postala država kojom upravlja AfD, ali poruka birača teško može biti jasnija.
Sve više djeluje da je dijelu Nijemaca dosta toga da o njihovoj zemlji odlučuje briselska administracija, dok istovremeno osjećaju da ih od spolja „čuva“ američka demokratija i američka geopolitička politika. Žele više vlastite države, više nacionalnog odlučivanja i manje diktata koji dolaze iz evropskih institucija. AfD upravo na tom nezadovoljstvu gradi svoju politiku.
Ali pitanje za Crnu Goru nije da li je AfD dobar ili loš.
Pitanje je mnogo ozbiljnije:
Šta ako se Evropska unija do trenutka našeg ulaska promijeni toliko da više ne bude ista EU u koju danas pokušavamo da uđemo? Jer AfD ne mora da sruši Evropsku uniju da bi je promijenio.
Dovoljno je da dođe na vlast u Njemačkoj, a da istovremeno u Francuskoj, Italiji, Mađarskoj i drugim članicama ojačaju nacionalno orijentisane političke snage. Tada bi se odnos snaga u Evropi promijenio. Umjesto ideje o sve čvršćoj i integrisanijoj Evropi, mogli bismo dobiti Evropu suverenih država, sa manje ovlašćenja Brisela i više nacionalnog odlučivanja.
To ne bi nužno bio raspad EU. Možda bi bilo nešto mnogo suptilnije – kraj EU kakvu danas poznajemo.
A upravo tu počinje problem za Crnu Goru.
Danas članstvo u EU predstavljamo kao gotovo konačni cilj naše državne politike. Otvorena su sva 33 pregovaračka poglavlja, a 16 ih je privremeno zatvoreno. Evropska integracija zato izgleda kao put koji samo treba završiti. Ali šta ako se taj put u međuvremenu promijeni? Šta ako jačanje AfD-a i drugih nacionalnih stranaka zaustavi dalje širenje EU? Šta ako zemlje članice prvo počnu da rješavaju sopstvene probleme, a tek onda razmišljaju o prijemu novih članica?
Realno je zamisliti scenario u kojem Crna Gora ostaje pred vratima EU – ne zato što nije ispunila sve uslove, već zato što se sama Unija više ne bude širila.
To je scenario o kojem se u Crnoj Gori premalo govori.
A trebalo bi.
Jer nije nemoguće da 2029. AfD osvoji savezne izbore u Njemačkoj i dođe u poziciju da određuje njemačku evropsku politiku. Tada bi Berlin mogao tražiti veću slobodu u donošenju ekonomskih, migracionih i bezbjednosnih odluka i pokušati da promijeni odnos između nacionalnih država i Brisela.
Ali AfD bi tada imao i mnogo veći problem od Evropske unije.
Morao bi da popravi Njemačku.
Njemačka ekonomija već godinama trpi ozbiljne pritiske – industrija, energija, demografija i konkurentnost postali su pitanja od kojih zavisi buduća snaga zemlje. Ako AfD želi manje zavisnosti od Brisela i veću nacionalnu samostalnost, moraće da pokaže da ta politika može proizvesti i ekonomsku snagu.
Jer nije dovoljno reći „Njemačka na prvom mjestu“. Treba pokazati da Njemačka zaista može ponovo postati jača. Ako u tome uspije, model bi mogao dobiti nove sljedbenike širom Evrope. Ako ne uspije, evropski nacionalizam mogao bi dobiti ozbiljan politički udarac. Zato AfD treba posmatrati hladne glave. Ne kao početak automatskog raspada EU, ali ni kao prolazni politički hir.
Njegov rast je simptom dubljeg nezadovoljstva dijela evropskih birača: Briselom, migracijama, ekonomskom politikom, odnosom prema Rusiji, ratom u Ukrajini i osjećajem da se o ključnim pitanjima sve više odlučuje izvan nacionalnih prijestonica.
I zato Crna Gora mora prestati da razmišlja samo u jednoj ravni:
„Moramo ući u EU.“ Naravno da treba težiti članstvu.
Ali moramo imati i odgovor na mnogo važnije pitanje:
Šta ako se EU promijeni prije nego što mi u nju uđemo? Da li će nam tada trebati ista EU? Da li će proširenje i dalje biti prioritet? Da li će Brisel imati istu moć? Da li će Njemačka i Francuska i dalje željeti sve čvršću Evropu? I, konačno – da li je Crna Gora spremna da bude evropska država čak i ako se sama Evropska unija bude mijenjala?
Možda se, dakle, ne treba plašiti pitanja da li EU može nestati.
Treba se plašiti mogućnosti da EU ne nestane, već postane nešto sasvim drugo.
A ako se to dogodi, Crna Gora mora znati šta želi – i gdje je njen interes. I da li uopšte imamo plan B ako ovaj u kom težimo da postanemo članice EU propadne?
