Od samog početka sam govorio i ponavljaću dok god bude potrebno da je Vladimir Novović nedostojan funkcije koju obavlja. Ne zato što mi se ne dopada lično, nego zato što njegova profesionalna biografija i postupci govore više nego bilo šta drugo.
Javnost kao da ima kratko pamćenje, ali ja nemam. Novović je bio istražni sudija u procesu takozvanog državnog udara protiv lidera tadašnjeg Demokratskog fronta. Procesu koji je od samog početka nosio sve karakteristike politički motivisane konstrukcije. Tada sam rekao a i danas stojim iza toga da onaj ko je bio dio takvog mehanizma ne može biti simbol pravde niti garant nepristrasnosti.
Vrijeme me, nažalost, nije demantovalo.
Hapšenje Vesne Bratić jedan je od najjasnijih signala da Novović i njemu slični nijesu izašli iz matrice koju je godinama nametala Demokratska partija socijalista. To je ona matrica u kojoj se pravosuđe koristi kao politički instrument, u kojoj se fabrikuju slučajevi, a optužnice više liče na loše napisane scenarije nego na pravne dokumente.
Slučaj Bratićke upravo to pokazuje optužbe koje su istovremeno smiješne i kontradiktorne, konstrukcije koje se raspadaju čim se suoče sa logikom. Ali nije ovdje suština u jednom slučaju. Suština je u kontinuitetu.
Narativ je ostao gotovo nepromijenjen. Kao da je jedna politička epoha formalno završena, a njen duh ostao da upravlja institucijama.
I u tom narativu, kao i nekad, za sve ili skoro sve uvijek su krivi Srbi. To nije pravosuđe. To nije borba protiv kriminala. To nije institucionalna odgovornost. To je politička inercija jednog sistema koji nikada nije stvarno demontiran, samo je promijenio lica, nema Katnića ali ima Novovića.
Zato danas moram da pitam, jesam li vam pričao za Novovića? Jesam. I govoriću opet. Jer problem nije u jednoj odluci, jednom postupku ili jednom predmetu.
Problem je u tome što se skoro još ništa suštinski nije promijenilo u najosetljivijim stvarima poput sudstva i tužilaštva.
