Tužilaštvo i Pavle
Pavla Đurišića su ubili ustaše, a „predao“ im ga je Sekula Drljević, po zvaničnoj istoriografiji ratni zločinac. Ipak, Sekuli je podignut „najveći spomenik“ u nezavisnoj Crnoj Gori, spomenik koji je utkan u državnu himnu, spomenik od njegovih stihova koje je švercerska vlast uz šlepere cigareta i vreće kokaina, ovjekovječila rodoljubivim melosom. I tako, dok Sekula „uskače u dva mora i glas nosi okeanu“ Pavle Đurišić ne može ni u Zaostro kod Berana.
Ustaše, su odavno rehabilitovane i slobodno se šepure na tlu Evropske unije. Hrvatski ministarr Radman Grlić zasuzi čim čuje ustaški pozdrav „Za dom spremni“, a i Plenković đipi s mjesta čim prvi takt nasluti da će se marširati negdje oko Jasenovca i Gradiške Stare. Ustaše, Sekula i Picula mogu u Evropu, ali Pavle Đurišić ne može ni u svoje Zaostro.
Među mnogim partizanima koji su zaslužili sjećanje i počast današnjeg doba ima i „biranih“ zlikovaca koji su za noć ubijali na desetine ljudi, strijeljali najbliže, bacali u jame i škrape. Tim „drugovima“, međutim, i danas stoje spomenici zahvalnog i pobijenog naroda.
Naša istorijska nesreća je što je mnogima draži tuđi brabonjak nego svoj junak. I nije na to prvina, to je naš udes.
Da je ODT Berane ovako agilmo kad se uskakače u beranske šume, s Kosova* i iskače iz šuma s magaradima natovarenim drogom i duvanom; da su gonili žive razbojnika što uskaču u nekoliko mora, mrtvi Pavle bi oprostio što mu se ruši spomenik, a i mnogi od nas bi rekli: stanimo braćo dok nam država ne stane na noge pa ćemo svima koji zaslužuju podići spomenike i učiniti pomene.
Da je ODT Berane ćerao one koji su sijali smrt po Beranama i Crnoj Gori, da su sudovi presuđivali banditima i zločincima, ne bi ogorčeni ljudi samovoljno podizali spomenike ni očevima, ni djedovima, pa ni Pavlu Đurišiću, oficiru savezničke Kraljeve vojskeiz Drugog rata.
Da se ne veliča svaka šuša i maruša koja je u poslednjih sto i kusur godina skakala po mrtvim i živim Srbima ne bi Srbi tražili da se dižu spomenici ni najboljim među nama, jer mi odavno ne živimo od prava i pravde nego od inata.
Pavle Đurišić ima svoj spomenik u Americi i niko ga nije srušio. U toj istoj Americi dio njegove porodice živi i danas, na slobodi i s pravima građana USA. Nijesu, ipak, iste sloboda, pravo i čast, u Americi i u „Ivangradu“!
Da je Pavle bio krvnik, da je bio ustaša, Plenković bi tražio da mu se u Lješanskoj Nahiji podigne spomenik, ako smo namjerni da se uključimo u EU. On bi to tražio i dobio, a civilni sektor bi mučke likovao. Problem je, međutim, što nije.
A kad nijesi ustaša onda nijesi za integracije.
Pavla su ubile ustaše, a mnoge narodne heroje odnio je posleratni komformizam, holesterol i namnoženi enzimi jetre.
Da je kojim grdnim usudom Tonino Picula podigao spomenik Pavlu ODT bi moglo samo da mu pune u postament.
Ovako, Picula ćuti, a ODT se pita pa mu ne treba darivati Pavla na tacni da ga i mrtva čereče.
