Miloš Medenica je pobjegao jer mu je moglo biti, rekao bi narod, ali kako je to uradio?
Isti narod bi rekao: lako!
Nije, dakle, stvar u rupama u zakonu nego u zakonu u rupi. I sada se mi prenemažemo i pravimo specijalne emisije na tu temu; pa, vidite…pa, da vam kažem…pa, papaa!
Ovo je u najkraćem.
Kome je sud drug lako mu je biti bjegunac!
E, sad, to se moglo riješiti izmjenom Zakona kojom bi se pritvor sa tri povećao na pet godina? Kako da ne!
Bilo bi sigurnije da se povećao, recimo, na deset, čime bismo mogli nakriviti kapu; sudovi bi tako mogli postati potpuno suvišni. Jednostavno pritvoriš i briga te za suđenje. Dobili bismo na taj način policijsku i tužilačku državu – tužilac te tuži, tužilac ti sudi.
Stvar je, međutim, malo drugačija.
Medenica je pobjegao jer nije bio u klasičnom kućnom pritvoru nego mu je izrečena mjera nenapuštanja stana.
Ako je u pitanju „kućni pritvor“ onda bi svuda u Evropi to značilo da se radi, ipak, o pritvoru, a ne o kućnom provodu.
Policija je mogla da ga obilazi pet puta dnevno ali to nije garancija da između tih „nadgledanja“ osoba ne može napuštiti stan, odnosno, pobjeći.
Medenici nije bila ukinuta komunikacija, telefonski pozivi, internet, posjete, društvo? To što je optužen za organizovanje kriminalne grupe nije bio problem? Čovjek je mogao da naručuje sa Glova ili Temua šta mu volja. Mogao je da igra kladiononicu, da online podučava fitnes ili da otvara karte. Mogao je da se bavi crnom magijom ili da igra fudbal u dnevnoj sobi, na male golove.
Za nekoga ko je po optužbi, a potom i po prvostepenoj presudi, „krupna zverka“, „nenapuštanje stana“ je pravna sramota.
I sad: policija je trebala da ga drži na oku 24 sata, ali bi bilo pošteno da nam neko objasni kako se to radi? Elektronske kontrole nema,;
nanogice se „pokvarile“ ili „rashodovale“;
vrata na zgradi imaju šifru;
upravnik ne voli policiju;
optuženi čeka presudu,
poštuje mjeru nanapuštanja stana, i na kraju, samo jednom – ali samo jednom, pobjegne!
Dakle, gospodo stručnjaci za sve i svašta, pravo nije apstrakcija nego konkretna nauka i zato se istražuje, studira i usavršava. Nije krivo pravo nego primjena prava, njegova zloupotreba i to sistemska.
Razlika između nas i Italijana je velika, iako imamo slične bezbjednosne izazove. U najkraćem, razlika je što je u italijanskom sistemu zabranjeno sve što sud nije dozvolio, a kod nas je dozvoljeno sve što sud nije zabranio.
Na kraju, ova i slične afere, nanijeće najveću štetu pravdi i vjeri u nju. Nanijeće štetu i onima koji su u pritvoru, a za tri godine sud ne može, ili neće (to mi je nepoznanica) da presudi. Niko nije kriminalac dok se ne dokaže pa bi bilo logično da lakši slučajevi i dalje koriste mogućnost „kućnog pritvora“, odnosno, mjeru „nenapuštanja stana“!
Pod ovakvim javnim pritiskom i ogorčenjem, plašim se da će pritvor postati zatvor što bi bilo strašno.
A za nedonošenje presuda u roku od tri godine neko mora biti kriv; ili Sud ili Tužilaštvo, pa neka se dogovore. Odlaganje ročišta zbog nehaja i mnoštva nedopustivih gluposti je sramota koja liči na uigrane kombinacije u kojima mnogi učestvuju za zadovoljstvom.
Ne zamajavate nas jer sve jadno i providno.
