Šest godina je prošlo od istorijskog 30. avgusta 2020. godine, dana kada je glasačka olovka crnogorskog naroda, posle tri decenije, poslala Mila Đukanovića u političku penziju. Tog dana, nebo je navodno puklo, sunce slobode je ogrejalo „srpsku Spartu“ i „građansku oazu“, a narod je skandirao da je konačno provedrilo. Danas, u avgustu 2026. godine, sloboda i dalje „pjeva kao što su sužnji pjevali o njoj“ – dakle, prilično raštimovano, tužno i uz eho partijskih knjižica koje se i dalje štampaju u tri smene.
Milo Đukanović fizički više nije na vlasti, ali njegov duh je, čini se, prepisao stanove, fotelje i kompletne sudske pisarnice na svoje naslednike. Građani su vjerovali da će demontaža starog režima biti hirurški precizna. Umesto toga, dobili smo kozmetički salon. Sudstvo i policija, nekadašnji stubovi DPS-ove „prve familije“, i dalje izgledaju kao odjeljenja za očuvanje tekovina prošlosti. Kako drugačije objasniti činjenicu da se ključni kadrovi starog režima i dalje kriju iza sudijskih i tužilačkih imuniteta, dok procesi protiv njih traju duže od izgradnje auto-puta? Milo ne mora da sjedi u zgradi Predsedništva; njegovi „spavači“ u pravosuđu i bezbednosnom sektoru marljivo rade na tome da se nijedna velika afera ne završi pravosnažnom presudom, već vječnim zastarevanjem predmeta.
Zašto nema famoznog vetinga – opšteg provetravanja i češljanja imovine sudija i policajaca? Odgovor je bolno jednostavan: veting koči upravo onaj koji je na njemu najviše insistirao dok je bio u opoziciji. Nova vlast je brzo shvatila pravilo političke fizike u Crnoj Gori – lakše je naslijediti korumpirani aparat i staviti ga u sopstvenu službu, nego ga srušiti i graditi od nule. Šta će vam veting ako pravosuđe koje je slušalo Mila sada može da sluša vas? Radikalne promene koče novi gospodari sudbine koji su, umjesto da provjetre sistem, samo promijenili imena šefova u telefonskim imenicima policijskih načelnika.
Najveća satira avgustovske „slobode“ leži u tome što su pojedini lideri nove vlasti brže prihvatili manire Mila Đukanovića nego što je njemu trebalo da izgradi imperiju. Isti onaj bahati sjaj u očima, ista ljubav prema službenim automobilima sa zatamnjenim staklima, i potpuno identična strast prema zapošljavanju rođaka, kumova i partijskih botova po dubini i širini državnih preduzeća. Nekada smo imali jednu „prvu familiju“, a danas imamo konfederaciju malih, ambicioznih porodica koje se otimaju oko preostalog državnog plena. Maniri su prepisani do detalja: od pretnji novinarima, preko tajnih dogovora iza zatvorenih vrata, pa sve do čuvene rečenice „država, to smo mi“.
Iznad Gore Crne je, dakle, provedrilo – ali samo za one koji su se dokopali ministarskih i direktorskih fotelja. Za običan narod, oblaci su ostali isti, samo što sada kiša pada pod drugim političkim uglom. DPS je pao, ali dpesovština je postala besmrtna.
