Ako je vjerovati jutarnjim vestima, procenat građana koji vjeruje da nam ide sjajno skočio je za čitavih 1,2 odsto u odnosu na prošli utorak. Ako je vjerovati sopstvenom frižideru, situacija je i dalje u dubokom minusu. Ali koga briga za frižider kada agencije za istraživanje javnog mnjenja kažu da narod blista od optimizma? Dobrodošli u modernu demokratiju, sistem u kojem se narodom ne vlada pendrekom, već grafikonom.
Ispitivanja javnog mnjenja o rejtinzima političara odavno su prestala da budu ogledalo stvarnosti. Ona su danas napredni softverski inženjering našeg kolektivnog mozga, skrojen po principu: „Kaži mi šta želiš da čuješ, da bih ti prodao ono što već imam“.
Glavna svrha ovih statističkih seansi je takozvani efekat stampeda. Mi, kao vrsta, patološki ne volimo da gubimo. Kada vam sa ekrana blesne grafikon na kojem vladajuća partija ima 48 odsto, a opozicija jedva struže dno, u vašem malom glasačkom biću budi se iskonski nagon da se priklonite pobedničkom čoporu. Ankete ne mjere šta narod misli; one su tu da narodu kažu šta treba da misli kako bi se osećao delom trijumfalne većine.
Nusproizvod ovog procesa je elegantno demoralisanje protivnika. Ako neku stranku ili ideju mjesecima zakucate na 1,5 odsto – tik unutar statističke greške – njihovi potencijalni glasači će na izborni dan radije ostati kod kuće, pokriti se ćebetom i gledati reprizu serije, ubijeđeni da je svaka borba uzaludna. Naravno, rejtinzi služe i za unutarpartijsku higijenu. Svaki put kada neki lokalni odbor počne da gunđa zbog cijene goriva ili korupcije, lider izvuče papir: „Vidiš li da me narod voli 60 odsto? Sjedi dole, ćuti i maši zastavom.“
Najveća zabluda naivnog građanina jeste da ove ankete padaju s neba, kao plod čiste naučne radoznalosti i ljubavi prema istini. Iza svakog procenta stoji uplata, a račune podmiruju oni koji od tog procenta žive. Partije plaćaju duple programe: jedne ankete drže u sefu (one su tačne i tajne, da bi znali gde stvarno škripi), a druge, frizirane i uglancane, puštaju u medije da se hvale pred kamerama. Tu su i medijske kuće, večito gladne klikova, koje kupuju istraživanja samo da bi razvukle senzacionalni naslov: „Dramatičan preokret: Rejting ministra pao za 0,2 odsto!“. Na kraju, tu su i dežurne strane fondacije i ambasade, koje pod maskom „razvoja demokratije“ zapravo samo testiraju tržište i mere koliko je lokalno stanovništvo anestezirano za sledeći geopolitički manevar.
Zakonodavac je, u naletu optimizma, pokušao da unese malo reda u ovaj statistički cirkus. Po zakonu, mediji ne smeju samo da pljunu procente u lice narodu; dužni su da pokažu „ličnu kartu“ ankete. Moraju navesti ko je platio muziku, ko je svirao (koja agencija), koliki je uzorak i, što je najslađe – marginu greške. Ali avaj, kada agencija prizna da je margina greške plus-minus tri odsto, to u prevodu znači da su partija A (sa pet odsto) i partija B (sa tri odsto) zapravo izjednačene. Mediji će to, naravno, prenijeti kao „Brutalan trijumf i dominacija partije A“.
Jedini zakonski pošten trenutak u ovoj igri jeste izborna tišina. Tih 48 sati pre otvaranja birališta, zakon zabranjuje bombardovanje procentima. To je onaj kratak, sablasni prozor tišine u kojem mozak običnog čoveka pokušava da se oporavi od statističkog silovanja i, u napadu panike, pokuša da razmisli svojom glavom.
Do tada, verujte grafikofonima, a ne sopstvenim očima. Jer oči mogu da prevare, ali procenat plaćen iz crnog fonda – nikada.
