Namjera EU da konfiskuje imovinu Rusije koja se nalazi u EU ima korjen i tradiciju iz nacističke Njemačke. I nije se slavno zavrsilo po Njemačku koja je morala da posle 1945 plati preko 80 mlrd EUR odštete plus da vrati otetu imovinu kroz restituciju.
Adolf Hitler i nacistički režim u Njemačkoj su tokom Drugog svjetskog rata konfiskovali imovinu neprijateljskih država koja se nalazila na teritoriji Nacističke Njemačke. Ovo je provedeno kroz niz dekreta i zakona koji su omogućavali blokiranje, upravljanje i konfiskaciju takve imovine.
Ključni primjer je Dekret o postupanju s neprijateljskom imovinom (Verordnung über die Behandlung feindlichen Vermögens) od 15. januara 1940. godine. Ovaj dekret je regulisao imovinu u Njemačkoj koja je bila u direktnom vlasništvu „neprijatelja Njemačke“ (kao što su države poput Velike Britanije, Francuske, a kasnije i SAD-a, SSSR nije imao znacajniju imovinu u Nacistickoj Njemackoj) ili pod njihovim „odlučujućim uticajem“. Sva takva imovina je blokirana u postojećem vlasništvu, a nije se mogla prenositi bez odobrenja imenovanog upravnika. Reichskommissar za neprijateljsku imovinu (vladin zvaničnik) je bio zadužen za administraciju, a upravnici su preuzimali kontrolu nad kompanijama, uključujući funkcije rukovodstva i dioničara. Ovo je u praksi dovodilo do konfiskacije i korištenja imovine u korist nacističkog . Ovo je bio standardni dio ekonomske ratne strategije Adolfa Hitlera i Nacisticke niemacke protiv imovine neprijateljskih drzava i njihovih drzavljana. Da li se istorija ponavlja?
Konfiskacija imovine Jevreja u Nacističkoj Njemačkoj bila je postepen proces koji je uključivao niz zakona i dekreta, a ne jedan jedinstveni akt. Počeo je diskriminacijom i isključenjem iz ekonomskog života, a kulminirao prisilnim prenosom imovine (tzv. Arijanizacija – Arisierung) i direktnom konfiskacijom.
Ključni propisi bili su:
– Nirnberški zakoni (Nürnberger Gesetze) iz 1935. – Ovi zakoni (Zakon o državljanstvu Reicha i Zakon o zaštiti njemačke krvi i časti) lišili su Jevreje državljanstva i građanskih prava, što je bio pravni temelj za kasniju ekonomsku diskriminaciju i konfiskaciju. Nisu direktno konfiskovali imovinu, ali su omogućili isključenje Jevreja iz profesija i poslovanja.
– Dekret o prijavi jevrejske imovine (Verordnung über die Anmeldung des Vermögens von Juden) od 26. aprila 1938. – Jevreji su morali prijaviti svu imovinu vrijednu preko 5.000 rajhsmaraka, što je omogućilo sistematski popis i pripremu za konfiskaciju.
– Dekret o isključenju Jevreja iz njemačkog ekonomskog života (Verordnung zur Ausschaltung der Juden aus dem deutschen Wirtschaftsleben) od 12. novembra 1938. – Nakon Kristalne noći, zabranjen je Jevrejima poslovanje u trgovini, zanatstvu i drugim djelatnostima, što je dovelo do prisilne prodaje ili likvidacije preduzeća.
– Dekret o korištenju jevrejske imovine (Verordnung über den Einsatz des jüdischen Vermögens) od 3. decembra 1938. – Ovo je bio ključni dekret za direktnu konfiskaciju i arijanizaciju. Omogućio je prisilnu prodaju ili likvidaciju jevrejskih preduzeća, nekretnina i vrijednosnih papira, postavljanje povjerenika (Treuhänder) i prenos imovine na „arijevske“ vlasnike po cijeni daleko ispod tržišne. Jevreji su često dobijali samo obveznice Reicha ili ništa.
– Porez na bijeg iz Reicha (Reichsfluchtsteuer) – Porez uveden 1931., ali pod nacistima pojačan i primijenjen na Jevreje koji emigriraju, čime je konfiskovano do 90% imovine pri odlasku.
– Jedanaesti dekret uz Zakon o državljanstvu Reicha (1941.) – Automatski je konfiskovao imovinu Jevreja deportovanih iz Reicha.
Ovi propisi rezultirali su prenosom većine jevrejske imovine (preduzeća, nekretnina, umjetnina, finansijskih sredstava) u ruke države ili „arijevaca“, često bez naknade ili po bagatelnim cijenama. Do 1939. većina jevrejskih preduzeća bila je arijanizovana, a proces se intenzivirao tokom rata.
Izgleda da Njemci nijesu naucili ove lekcije iz sopstvene proslosti!!!
Konfiskacije imovine država, privatnih lica, osim ako su stečene kriminalom i na osnovu adekvatnih sudskih pravosnažnih odluka nije dobar put. To je put ka ratu. Istovremeno kada SAD u svojoj Nacionalnoj Strategiji Bezbjednosti kao jednu od svojih strateških doktrina promoviše „put ka miru“.
