Hapšenje Predraga Boškovića je simbolični početak kraja jedne antisrpske epohe u kojoj su bahatost, izdaja i antisrpski narativ postali državni program. Taj čovjek, koji je godinama defilovao političkom scenom kao ponosni „oficir“ Mila Đukanovića, sada se budi u ćeliji bez ordenja i zastavica, okružen hladnim zatvorskim zidovima.
Ali, da se ne zavaravamo, nije pao sistem, pao je samo Predrag Bošković. Milov sistem još stoji, samo je sada zamaskiran i ima novo lice. Dok se Milo šeta ulicama Podgorice i drži predavanja o „evropskim vrijednostima“, njegovi ljudi, duboko ukorijenjeni po institucijama, nastavljaju da čuvaju njegovu mrežu, mrežu beskrupuloznosti koja mora biti srušena.
Bošković je bio vojnik tog režima, jedan od onih koji su, u ime „državnosti“, udarali na Crkvu, na srpski narod, na svako srpsko ime i prezime u ovoj zemlji. Kada je trebalo, Milu je služio kao štit, sada kada više nije potreban, postao je teret. Tako završava svaki onaj koji svoju sudbinu veže za Mila Đukanovića.
I zato, ovo hapšenje nije baš neki preveliki trijumf. Jer sve dok se ne otvori pitanje Milovog nasleđa — političkog, finansijskog, mafijaškog, kriminalnog i moralnog, ne možemo govoriti o pravdi i o tome da je Crna Gora postala slobodna . Jer šta nam vrijedi što su lisice na rukama Predraga Boškovića, ako te iste lisice ne vidimo na rukama Mila Đukanovića
Dakle, dok god mafijaška sjenka Mila Đukanovića pada na institucije, na sudove i medije, biće hapšenja, ali ne i katarze koja je potrebna Crnoj Gori kao hleb nasušni siromahu. A Crna Gora zaslužuje katarzu. Zaslužuje da se oslobodi i straha i mita da je Milo nedodirljiv. Nije!
I zato na kraju, nije dovoljno samo sve pohapsiti, mora se sprovesti revanšizam prema svim onim strukturama koje su Đukanovića držale na vlasti i koje ga na našu veliku žalost još drže i na slobodi!
