Na šetalištu u centru Pljevalja juče je osvanuo novi putokaz. Umjesto Londona, Pariza i Brisela, na tabli stoje imena gradova koji su duboko upisani u kolektivno pamćenje srpskog naroda – Prizren, Knin, Beograd i Banja Luka.
Gradonačelnik Dario Vraneš nije krio simboliku: „Hoćemo u Evropu, ali ne po cijenu da izgubimo sebe. Ako nam stalno nude Pariz i Brisel, a zaboravljaju Prizren, Knin ili Banju Luku, onda moramo sami sebi pokazati put.“ Takav stav prirodno je naišao na podršku brojnih građana, ali je istovremeno uznemirio lokalni odbor Pokreta Evropa sad (PES), koji je u svom saopštenju podsjetio Vraneša da mora „slijediti dinamiku svog proevropskog rukovodstva“.
Po logici PES-a, mi bi i za putokaz morali da pitamo Evropljane šta misle. Pitanje je, za koje sve sitnice oni smatraju da treba da se obratimo Evropi, ili još bolje – za šta se sve oni obraćaju i ko nam onda kroji kapu? Da li bi Evropljanima zaista bilo neobično da vide putokaz koji pokazuje ne najbliže velike i značajne gradove u regionu? Da li bi trebalo uopšte da nas zanima šta misle o našoj metalnoj tabli koja pokazuje pravac?
Vranešev odgovor bio je ironičan, ali precizan: „Hitamo zajedno ka Briselu, samo moramo preko Knina – grada u EU.“
Ako je kriterijum članstvo u Evropskoj uniji, onda je i Knin „evropska destinacija“. Ali Knin je istovremeno i simbol, podsjetnik na tragediju i na trajnu obavezu prema narodu koji je stradao.
Otuda je jasno da se ne radi o izboru između Brisela i Beograda, već o tome da li smo spremni da u Evropu idemo kao narod sa pamćenjem i identitetom, ili kao bezlična masa kojom upravljaju direktive. Pljevaljski putokazi podsjetili su nas da bez Prizrena, Knina i Banje Luke – nema ni smisla ni puta.
