Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije i Visokopreosvećeni Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije danas, 15. oktobra 2023. godine, osveštali su i položili kamen temeljac crkve Svetog Save i Pravoslavne gimnazije „Sveti Sava“, čija izgradnja je počela u podgoričkom naselju Stari aerodrom na Markovdan, 8. maja ove godine.
Osvećenju su molitveno prisustvovali preosvećena gospoda episkopi: žički Justin, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, mileševski Atanasije, diseldorfski i njemački Grigorije, slavonski Jovan, budimljansko-nikšićki Metodije i zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije, sveštenstvo i vjerni narod.
Ovom svečanom činu prisustvovali su i predstavnici Vlade Crne Gore na čelu sa premijerom Dritanom Abazovićem i ministrom prosvjete Vladimirom Vojinovićem, brojni predstavnici političkog i društvenog života Podgorice.
Nakon što je položen kamen temeljac crkve Svetog Save sabranima se najprije obratio g. Risto Drekalović, veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve, ktitor buduće crkve posvećene Svetom Savi, a ujedno i priložnik zemljišta za izgradnju i projekta za školu.
“Bog me udostoji velikom Svojom milošću da budem ktitor ovoga hrama i da danas položimo kamen temeljac i povelju, i daće Bog i da ga i završimo. Sa velikom ljubavlju gradim ovaj hram. Mnogi bi htjeli da grade kao ja, ali im ne može biti, tako da sam zahvalan što je to meni pripalo. Ovaj hram sam odlučio da gradim kao sliku Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu – malog hrama. A zašto? Pa da bi bila simbolika, da spaja ljude, a ne da ih razdvaja, čak i simbolički. Na ovom Balkanu je dosta razdvajanja. Treba ljudi da se spajaju, sjedinjavaju. Ali kako? Poštujući svačiju kulturu, svačiju tradiciju sa puno tolerancije koju može samo hrišćanska Pravoslavna crkva i pravoslavni, pravi hrišćanin, da razumije. Globalizacija danas lomi sve pred sobom, sve tradicije i kulture svojim bezbožničkim duhom, pa sam srećan što se pored ove crkve gradi i Pravoslavna gimnazija Svetog Save, kako bi se u njoj sačuvao kult Svetog oca našeg Save. Duh Svetog oca Save, duh pravoslavlja, duh najveće tolerancije što postoji na svijetu, tolerancije koja kaže: Ljubi neprijatelje svoje. Ovaj duh danas bezbožništva koji, kažem, ruši sve pred sobom, koji hoće ne svojom kulturom, nego svojom nekulturom da pobijedi stare kulture i da ih satre kao da ih nikad nije ni bilo, tako da svako ko može treba da se bori protiv toga. Bilo bi dobro kad bi globalizacija bila takva da njen duh bude da se poštuje svačija kultura, ali je duh globalizacije toliko isključiv, gori od komunizma. Tada su ljude trpali u zatvore, a ovamo neistomišljenike trpaju u ludnice. Goreg duha nema. Hvala vam”, kazao je u svom obraćanju gospodin Risto Drekalović, ktitor budućeg hrama Svetoga Save na Starom aerodromu.
Potom se sabranima obratio Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije:
“Visokopreosvećeni, dragi brate Joanikije, dragi naš u Hristu brate Risto, koji si obeležen Hristovim imenom jer Risto je Hristos. Tim imenom bio je obeležen i prethodnik našeg Mitropolita Joanikija, učitelj i otac naš zajednički, imenom Hristovim obeležena je i ova zemlja blagoslovena, obeleženi su imenom Božijim svi narodi koji žive ovde, obeleženi smo i mi, a i taj beleg, taj pečat u isto vreme jeste i poziv nama da budemo ljudi, kako je govorio blaženopočivši Patrijarh Pavle.
Da budemo ljudi, to znači da se u nama oblikuje lik Božiji, da dođe do svoga vrhunca i savršenstva. Tako, usuđujem se da kažem, možemo ići korak dalje od tolerancije, korak dalje, a taj korak jeste ispunjenje starozavetnog zakona da idemo korak dalje do Ljubavi. Baš kako smo čuli iz današnjeg Jevanđelja: Ljubav sve voli, sve trpi, sve podnosi… Dakle, tamo gde je ljubav, tu ima mesta za sve i svakog čoveka. Tamo gde je ljubav nema isključivosti, ne postoji podela na mi i vi, na ti i ja, nego postoji princip da nema mene, nema ja bez ti, bez tebe, da ne postojimo mi bez vi, da nema nas bez vas i obrnuto. Tamo gde je ljubav i blagoslov Božiji tu postoje različitosti, ali ne kao povodi za suprotstavljanje, za isključivosti i nažalost, ono što je iskustvo ljudskog roda, za neprijateljstvo. Tamo gde je ljubav postoji Bog kao centar i različitosti kao različiti darovi koji su dati pojedincima, zajednicama, grupama i narodima da bi svako sa svojim darom afirmisao sebe, obogaćivao drugog i istovremeno mogao biti obogaćen drugim. To je Jevanđelje Hristovo.
Tolerancija znači trpeljivost. Ljubav znači da mi je stalo do tebe bez obzira kako se moliš Bogu i bez obzira na to kom narodu pripadaš. Ljubav znači da me prihvataš, ti, iako sam drugačiji, bez obzira što pripadam i narodu drugom i na drugačiji način se molim jer znamo, i ti i ja, da si ti dobio svoj dar, ja dobio svoj dar, da bi svako umnoživši svoj dar, od nas dvojice ili nas dvoje, mogao da tim darom sačini buket sastavljen od različitih cvetova, ali sada jedan i jedinstven, koji odiše blagouhanim mirisom koji hrani i tebe i mene. I evo braćo i sestre to je hram Božiji. To je mesto na koje smo pozvani da dolazimo i pokušaću da interpretiram blaženopočivšeg učitelja i oca našeg Mitropolita Amfilohija koji je govorio da postoje različitosti među ljudima, među narodima, ali postoji jedna tačka u kojoj se svi spajaju i u kojoj su svi jedno i jedinstveno, a to je da svaki narod ima mesto na koje dolazi da se moli Bogu i da svaki narod ima mesto na koje dolazi da, u susretu sa Bogom, upozna sebe, upozna Boga i upozna drugoga. I svaki narod ima mesto na koje dolazi sa željom da, čuvši reč Božiju, zapovest Njegovu, pokuša da se menja i da uzrasta.
Mi, pravoslavni Srbi imamo Svetog oca Savu, prvog arhiepiskopa srpskog koji je bio naš, ali i svačiji, univerzalan, baš zato što je bio autentično naš. To je baš zato što se u naše ime, za nas i radi nas, podvizavajući se u skladu sa zapovestima Božijim preobrazio da bude Svetitelj i da postane potpuno naš. Blagodaću Božijom, kao i svaki svetitelj, postao je univerzalan i svačiji. I hram zato postoji. Da budemo svoji, da budemo naši, ali samo kada živimo u skladu sa Jevanđeljem Hristovim, kako bismo onda postali Božiji i postali univerzalni i svačiji. To jest, kako bismo blagodaću Božijom svoju dušu, svoje srce otvorili i očistili od sebičnosti i egoizma i, smestivši Hrista u svoju dušu, postali sposobni da smestimo svakoga čoveka i svaki narod. I to današnje Jevanđelje kaže bez obzira kako se taj neko odnosi prema nama jer zapovest Hristova, zabeležena rukom Svetog apostola i jevanđeliste Luke, veli: Ljubite i neprijatelje svoje. A mi dodajemo, ili bolje reći objašnjavamo. Mi neprijatelje nemamo, to jest nikoga ne doživljavamo kao neprijatelja, a i onda kada je neko protiv nas, kada nas vidi za smetnju sebi, trudimo se da ljubav bude sila i snaga da razumevanje i prihvatanje tog drugog i drugačijeg budu snaga i sile koje su najjači argumenti i pokretač, da i on može da se izmeni.
I zato ovde u ovom hramu, posvećenom nikom drugom do Svetom Savi, ima mesta za sve. To je hram Srpske pravoslavne crkve, to je hram Hristov – Boga spasitelja svih ljudi, u kojem mora biti mesta, baš zato što je to svetosavski hram, za sve ljude i za svakog čoveka. I ovaj hram mora biti mesto koje čuva identitet, s jedne strane, i gradi mostove, s druge strane. Otuda je najbolji mogući model produžetka ovoga hrama gimnazija koja će se sazidati. Gimnazija koja je posvećena Svetom Savi i koja nas podseća na davnu, staru povest koju je, takođe, blaženopočivši Mitropolit, učeći se, govorio. Podseća na povest o grčkom filosofu Arstotelu koji se pred kraj života vratio u svoju postojbinu, u postojbinu svojih očeva Stagiru i podigao, upravo, Gimanziju – licej. I evo, tako se i naš Sveti otac Sava vratio i na ovaj način, utemeljitelj srpskog, pravoslavnog i hrišćanskog identiteta, molitvom i trudom duhovnog oca vašeg, i produžene ruke njegovog i našeg učitelja duhovnog oca. Dakle, vaš otac Joanikije produženom molitvom i željom blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija učinio da se vrati domu očevom Sveti Sava, da se vrati u rodno mesto svoga oca, svetitelja Stefana Nemanje, Simeona Mirotočivog. Da se vrati odakle, zapravo, nije nikada ni otišao, ni odlazio i gde je uvek bio. I ovaj kamen temeljac, koji smo danas osveštali, ima tu silu, tu snagu, tu simboliku. On je davno, pre više od osam stoleća, donet sa Svete Gore Atonske. Na tom svetogorskom, hilandarskom i vatopedskom kamenu temeljcu sazdana je, na Hristovom Jevanđelju, i zasnovana kultura. Sazdana je i vekovna državnost i ove države Crne Gore, koju volimo i poštujemo, sazdana je i prosveta i diplomatija i zdravstvo i sve čime se možemo pohvaliti i dičiti u našem narodu. Sazdani smo mi kao narod. Na tom svetogorskom kamenu izgrađeno je naše biće. I pored liceja, dakle, niče i ova crkva Svetoga Save. To znači da će zajedno sa školskim zvonom zvoniti i hramovna zvona. I zato i ovde odjekivaće stihovi Desanke Maksimović, kojima ću i završiti izraz radosti, ljubavi vaše i naše prema vama i zajedničke prema Bogu:
Ja znam ko sam
po zvonu što sa zadužbina Nemanjićkih peva
Po tome što me od Studenice do Mileševa
od Berana do Podgorice i Herceg Novog,
pradedovi gledaju sa ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.
Ja imam Svetitelja za oca
i deda imam
Svetitelja imam za kuma
i na nebesima…
I samo kada na taj način hram zidamo i samo kada takvu školu, kao što će biti ova svetosavska, imamo, kada znamo ko smo, da su nam preci svetitelji. To podvlačim – svetitelji, dakle oni koji su se molili Bogu i trudili se da usklade svoj život sa Jevanđeljem Hristovim i zapovestima Njegovim i koji nas gledaju sa ikonostasa. Samo tada, braćo i sestre, imaćemo smisao svoga postojanja, samo tada imaćemo zajednicu među sobom, razumevanje među sobom, ljubavi među sobom, u porodici, u komšiluku, među rođacima, u svom narodu, a i sa svim drugim narodima. I samo tada bićemo ispunjeni uvek hvalospevom i uznošenjem slave Jednome u Trojici Bogu, zajedno sa Svetim ocem Savom, njegovm ocem Svetim Simeonom Mirotočivim, Svetim Vasilijem Ostroškim, Svetim Petrom Cetinjskim u slavu Jednome u Trojici Bogu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu sada i uvek i uvekove vekova. Amin.”
Na kraju je Visokopreosvećeni Mitropolit Joanikije zablagodario Njegovoj svetosti Patrijarhu Porfiriju što je, kao nasljednik Svetoga Save, poslije toliko vijekova došao ovdje u Podgoricu da osvešta njegov hram.
,,Hiljadu godina, kako kaže riječ Božija, je kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina. Sigurno da ne možemo sada razumjeti i protumačiti smisao ovih događaja ali svakako su istorijski i ne samo istorijski nego i božanski. Zato pozivamo Vašu svetost i braću arhijereje i našega bogomudrog i čestitog ktitora, hrabrog čovjeka, da odemo i na temelje Gimnazije i da tamo, Vaša svetosti, položimo kamen temeljac za novu Pravoslavnu gimnaziju Svetoga Save u Podgorici.
Crkva i Pravoslavna gimnazija “Sveti Sava” grade se u podgoričkom naselju Stari aerodrom, na zemljištu koje je, kao i projekat, priložio g. Risto Drekalović, veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve, koji će kao ktitor crkvu posvećenu Svetom ocu našem Savi sam sagraditi. Glavni projekat obuhvata zgradu škole i crkvu, za koju je uzor Crkva Svetog Save na Vračaru.
Pravoslavna gimnazija “Sveti Sava“ u Podgorici počela je sa radom ove školske godine, a nastava se privremeno odvija u prostorijama zgrade koja je u neposrednoj blizini Crkve Svetog Đorđa pod Goricom, dok se ne završe radovi na zgradi škole.
Pravoslavna gimnazija je licencirana od strane nadležnog državnog organa i pruža mogućnost daljeg školovanja, kao i bilo koja druga srednja škola, odnosno gimnazija.
Visokopreosvećeni Mitropolit je ranije kazao da je pred Pravoslavnom gimnazijom “Sveti Sava” postavljen visok zadatak da pripremi našu omladinu koja će se ovdje učiti za školovanje i na našim domaćim i na svjetskim univerzitetima: “Da se ovdje i djeca i mladi i odrasli saberu i da uzrastaju i u dobrim naukama i u pravoslavnim vrlinama; da ovdje bude najbolji spoj između obrazovanja i vaspitanja naše omladine.”
Slobodanka Grdinić
Foto: Boris Musić
