Studio koji je deo temelja Holivuda kao svetske prestonice kinematografije nosi ime po četvorici braće Hariju, Semu, Albertu i Džeku Vorneru, dece poljskih imigranata koji su upisani u istoriju filma zbog svojih pionirskih dostignuća.
Hari, najstariji među njima, imao je ulogu izvršnog direktora. Sem je bio šef tehnološkog odeljenja i operacija, a Albert nadgledao distribuciju. Džek, koji je bio gotovo 11 godina mlađi odh Harija, donosio je odluke vezane za produkciju, budući da je bio veliki kreativac.
Do trenutka kada je predstavljen legendarni logo „WB“, braća su već imala mnogo iskustva. „Četvorka“ se u početku bavila distribucijom nemih i kratkih filmova, najpre u Pensilvaniji i Ohaju sve do kraja 1900-tih, kada su pokrenuli i svoju produkciju.
„Moje četiri godine u Nemačkoj“ (My Four Years in Germany), nema ratna drama iz 1918. važi za prvi film koji su producirali.
Dok je MGM nudio raskošni eskapizam i glamur, Vorner Bros. predstavljao je realistične melodrame, koje su se često doticale boljki tadašnjeg društva. Oni su bili pioniri gangsterskih filmova („Mali Cezar“, „Državni neprijatejl“) i Beti Dejvis pretvorili u arhetip mlade Amerikanke, koja je hrabra, pametna i vrcava.
„Birali su ljude koji se nisu uklapali u konvencionalnu definiciju lepote i privlačnosti: Edvard Dž. Robinson, Džejms Kegni, Beti Dejvis, Hemfri Bogart… Brz ritam i priče kao iz novina – ništa od toga nije bilo slučajno. Vorner Bros su u to ciljano ulagali“, objašnjava filmski kritičar i istoričar Leonard Maltin za Variety.
Prvi zvučni film
Strateški su pristupali rastu kroz akvizicije – kupili su Vitagraph Studio 1925. zbog njihove zvučne tehnologije i doneli revoluciju u film kroz prvi mejnstrim zvučni film „Džez pevač“ (The Jazz Singer) sa Alom Džolsonom u glavnoj ulozi.
Otkupili su Stenli korporaciju 1928. uz koju su dobili veliki plac u Berbanku, koji je i danas njihov dom.
Hari je tridesetih pokrenuo Looney Tunes i Merrie Melodies produkciju animiranih filmova, preko kojih je promovisao pesme.
Semov život bi mogao da posluži za filmski scenario. Bio je poznat kao perfekcionista i izvodio je prava čuda kako bi njihov posao održao profitabilnim. Zahvaljujući njegovom interesovanju za ubrzan tehnološki razvoj, postali su prvi holivudski studio koji je investirao u radiodifuziju i pokrenuli radio-stanicu KFWB (Keep Fighting, Warner Bros.).
Na žalost, samo dan pre nego što će premijerno biti prikazan „Džez pevač“, preminuo je u bolnici u Los Anđelesu od upale pluća.
Širenje američke kulture
Braća Vorner zadala su ogroman zadatak konkurenciji koji su se utrkivali da ih sustignu i zacementirali svoj status holivudskih titana, koji su širili američku kulturu širom sveta.
Tridesetih godina proizvodili su vieš od 100 filmova godišnje. U to vreme, kada je većina Amerikanaca živela u ruralnim oblastima, filmovi su bili jedini način da vide svet, da saznaju kako izgleda Njujork i kako se ljudi oblače.
Hari Vorner je bio veliki patriota i idealista, a na njegovu ideju producirani su filmovi kao što su „Crna legija“ koji je kritikovao Kju Kluks klan, kao i istorijska drama „Život Emila Zole“, koji je studiju doneo prvog Oskara za najbolji film.
Oni su snimili i prvi holivudski odgovor na uspon nacizma u Nemačkoj filmom „Ispovesti nacističkog špijuna“ (1939) i postali prvi veliki studio koji je iz principa prestao da sarađuje sa Hitlerovom Nemačkom.
Bolan razlaz
Uspeh studija odveo je porodicu Vorner do nezamislivih visina i, neizbežno, do velikih padova. Najveći je bila prodaja većeg dela studijskog arhiva koju je orkestrirao Džek organizovao 1956. On je podstakao Harija i Alberta da prodaju svoje deonice — a zatim ih tajno otkupio i ostao na vrhu studija sve dok nije ponovo prodat 1967. kompaniji Seven Arts Prods. Dve godine kasnije, Kinney Corp. konglomerat, koji je se ranije bavio izgradnjom parkirališta i pogrebnim biznisom, kupio je Varner Bros-Seven Arts. Na čelo je došao Stiven Džej Ros i utabao dalji put uspeha za kompaniju koja je spajanjem sa Time Inc. 1990. postala najveća medijska kuća na svetu.
Hari je umro 1958, a Albert 1967. i nikada se nisu pomirili sa Džekom.
Kas Vorner, njihova potomkinja koja je ispisala porodičnu istoriju u knjizi i dokumentarcu iz 2007. godine „The Brothers Warner“, smatra da bi oni bili zadovoljni time što je njihov san opstao.
„Moj deda Hari bi bio oduševljen da vidi sve nove načine na koje ljudi mogu da komuniciraju jedni s drugima. Originalni moto kompanije bio je: ‘Filmovi koji edukuju, prosvećuju i zabavljaju’. On je u to zaista verovao“, rekao je Vorner za Variety.
